Jasno i nejasno

Kod Vučića je sve jasno, naročito ono što je svima razboritima nejasno. Nebrojeno puta ste čuli stav da „Srbija treba da se pridruži Evropskoj uniji“. Koliko puta ste čuli razmatranje o tome „šta je to EU sutra“?  O tome govorim u ovom tekstu.

Ako bih rekao „Ljudi treba da lete kao ptice“, onda bi većina prisutnih na našim velikim medijima rekli „Branko to je besmislica, mi imamo noge kojima hodamo, ali ne i krila bez kojih let nije moguć“. Međutim tvrdnja da se Evropska unija uzima kao nešto što je samo sobom razumljivo je jednako besmisleno, ali o tome isti akteri govore kao o nečem sasvim neupitnom.

Kako pouzdano znamo da nije reč o bolesnim ljudima, jasno uviđaju da ljudi nemaju krila, pa da zato ne mogu da lete kao ptice, onda ostaje da razmotrimo da li oni nemaju znanja  ili imaju drugi motiv da govore kao da nemaju znanja kada je u pitanju EU. Ne ono što se čita u brošurama u čekaonicama u Briselu, nego zaista.

A šta je to EU sutra – o tome nema saglasnosti ni u Nemačkoj.

Socijaldemokrate (SPD) koje predvodi Šulc, sa 20% podrške u biračkom telu, imaju jedno viđenje – u suštini Makronovo. Svodi se formalno na zahtev za brzim jačanjem i izgradnjom novih institucija EU- pre svega u fisklanoj sferi sa jedinstvenim ministrom finansija, a suštinski taj predlog ide za time da Nemačka solidarno plaća Francuske dugove. Zvuči neverovatno, da Nemac prihvata takav koncept, ali on suštinski nije Nemac nego globalista ekstremno političko-korektne-neoliberalne orjentacije. Pa kako u tom svetu država ima da odumre u korist njih odabranih koji na vrhu vladaju Svetom, to isto važi i za Nemačku. Zato su i zabeleželi najgori rezultat u istoriji i dalje će samo padati.

Demohrišćani (CDU) sa 32% sa Merkelovom, imaju drugo viđenje EU – formalno se zahteva dalji razvoj, ali suštinski se insistira na sistemu koji će prethodno naterati Francusku da se po svemu u makroekonomskim pokazateljima izjednači sa Nemačkom. Mi bi rekli „standardi pre statusa“. A to će reći: da Francuska smanji dug za jednu tećinu, poveća produktivnost, poveća starosnu granicu za penzionisanje za 7 godina, ostvari  u uslovima povećanih referentnih kamatnih stopa i jačanja evra stabilan rast. Jednom rečju ostvari koncept koji nikada nije ostvarila, uz ogromna odricanja građana i uz najmanje petogodišnju recesiju.

Treće viđenje imaju Slobodne demokrate (10%) i Alternativa za Nemačku (13%), koji su protiv bilo kakvog daljeg prenošenja ovlašćenja na EU, uz jasne zahteve da se neka već preneta ovlašćenja moraju vratiti na nacionalni nivo odlučivanja. Naročito kada su u pitanju kontrola granice i evro kao jedinstvena valuta. Ove dve grupacije, uprkos oštrih međusobnih tonova, treba uzimati zajedno (23%) kada je u pitanju odnos prema EU.

Najvažnije je uočiti da se ove tri koncepcije (čak i kada zanemarimo Zelene i Crvene koji su takođe dobili po oko 10%) međusobno isključuju, a sve imaju značajnu podršku građana. Uopšte nije jasno kako bi bilo moguće harmonizovati ovako različite pristupe, osim u maniru Merkelove da obeća partnerima šta god treba, a onda radi po svome i ne sprovede ništa od obećanog.

U Francuskoj je dve trećine građana, u prvom krugu predsedničkih izbora, glasalo za koncepcije u odnosa na EU koje su potpuno suprotne ovoj koju zagovara Makron. Opet da parafraziram „ovo nam je naša borba dala“, to mu je dao izborni sistem koji omogućava da potpunu vlast ima neko ko ne zagovara stavove većine građana. Naravno, time opredeljenje građana nije nestalo, samo mora da traži svoje ostvarenje u sukobu sa establišmentom. Da je tog sukoba svestan i Makron, vidi se po tome što predlaže koncept EU kojim bi se nemački novac prelio za francuske dugove. Ali građani, njih 66% su već danas na istim pozicijama kao 33% Nemaca (Alternativa + Crveni + Slobodne demokrate) i ta sila će pre ili kasnije naći i svoj institucionalizovani uticaj.

Ako pretpostavimo da su se nakako „harmonizovala“ viđenja EU unutar i  Francuske i Nemačke, sad bi trebalo njih međusobno harmonizovati. Pa onda to (šta god da se dobije) harmonizovati sa Portugalom, Španijom, Italijom i Grčkom (jasno vam je da svaka od tih država ima svoje viđenje odnosa sa EU – što ostavljam po strani da bi stigao do kraja teksta). Pa, ako se u tome uspe, onda sve to treba harmonizovati sa katoličkom grupacijom: Austrija, Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka- koje su sve do jedne protiv bilo kakvog daljeg jačanja EU, a veoma protiv nekih već prenetih funkcija na EU. Pa tek onda dolaze „bogati/siromašni“ – Holandija i skandinavske države – balkanske i Kipar.

Ukratko – zajednička EU je nemoguća. Nastavak ovakve EU je nemoguć. Mogući su: a) potpuni raspad, b) delimični raspad, v) totalitarna EU sa Nemačkom kao pijemontom onih koji žele da je slede – sa varijacijama na istu temu.

To čemu mi želimo da se pridružimo ne postoji. A onome što može nastati se izvesno ne treba pridruživati. EU ne samo da nema krila, ona nema ni noge. Više liči na onog kineskog zmaja koji vijuga ulicama pred Novu godinu, s tim što u ovom slučaju tog zmaja nosi Nemačka, dok joj ne dosadi.

Tek nakon ovog uvida dolazi pitanje posebnog odnosa Srbije prema EU. I iz ugla teritorijalnog integriteta zbog KiM i iz ugla mogućnosti značajnijeg održivog privrednog rasta uz povećanje bolje plaćenih poslova. Naravno i na oba ova pitanja je odgovor po Srbiju negativan: od Srbije se traži odricanje od teritrijalnog integriteta i to iz najgoreg mogućeg razloga – da bismo se odrekli sebe kao Srba i iz ugla ekonomskog razvoja. Neće ga nikada biti u okviru EU, kao što ga nema ni za Mađarsku, Hrvatsku, Poljsku itd. Dostigne se nivo od oko 600 EUR za jednostavne poslove, jer drugih ni nema i to je kraj.

Ovako kako Vučić i imitatori govore o EU, tako unutar EU, osim briselske birokratije koja se bori za svoje privilegije,  ne govori niko.  Svi vide značajne probleme, a mnogi od njih vide nepremostive probleme. I da nije straha od toga što niko ne zna kako se uopšte izlazi iz tog kola, EU bi se već raspala.

E sad, o ovim našim mudracima koji onako usput izgovaraju da je naravno opredeljenje Srbije put ka EU. Jednim delom je to svakako zbog neznanja. Značajan  deo naše nominalne elite stvarno ne prati podatke i ne sagledava činjenice. Ali drugim delom je to posledica ličnog materijalnog interesa. Uporno izgovaranje besmislica o EU omogućava vrlo pristojne prihode. A bruka je mala, obzirom da isti poslodavaci kontrolišu i medije i ukupnu javnu scenu u velikoj meri.

Jedno je sigurno, kada se progovori o EU onako kako jeste, onda ni njih na javnoj sceni, ni njihovih udobnih života neće više biti. A pred Srbijom će se otvoriti stvarni problemi stvarnog razvoja.

Moja ambicija je da se o tome raspravlja dok iluzija još traje. Posle može da bude kasno.

 

 

About Branko Pavlović