Kina: kapitalizam, socijalizam ili razvoj?

Zagovornici neoliberalnog koncepta tvrde da je kineski makroekonomski model samo jedna verzija neoliberalnog koncepta. Drugi tvrde da je Kina dokaz vitalnosti komunizma/socijalizma. Mišljenja sam da se Kina drži Dengove sentence da „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe“, odnosno onoga što mi zovemo održivim razvojem, a da je ideološka podloga takve politike pre svega etatizam. Ovaj tekst razmatra sva navedena pitanja.

„Neoliberalna“ Kina

Osnovna teza zapadnih neoliberalnih predstavnika je da je Kina suštinski skoncentrisana na maksimiziranje profita, da je napravljeno veoma „fleksibilno tržište rada“ (što treba čitati kao nultu zaštitu zaposlenih) i da je potpuno prihvaćeno da je osnovna ljudska osobina pohlepa, bez čijeg uvažavanja nema ekonomskog razvoja.

Prema tome, nema govora o novom makroekonomski nadmoćnom modelu od koga valja učiti. Reč je o zapadnom modelu koji je samo prilagođen azijatskoj kulturi.

Tačno je da je nadnica u periodu od 25 godina bila niska, tačno je da u Kini postoje brojni milijarderi u USD, tačno je da se veoma podstiče preduzetništvo i svaka vrsta privatne inicijative.

Međutim, kada govorimo o makroekonokmskom modelu, onda treba poći od osnovnih postavki tzv. Vašingtonskog konsenzusa, koji predstavlja okosnicu neoliberalizma, a to su: stabilnost (niska inflacija, mali ili nikakav budžetski deficit, stabilan kurs valute), liberalizacija (kamatnih stopa, carina, deregulacija tržišta, otvorenost i podsticaji za strana ulaganja), privatizacija – a zatim videti da li je Kina te preporuke primenjivala i u kojoj meri.

Ove principe kao univerzalno primenljive u svakoj državi i na svaku privrednu strukturu formulisali su krajem ’80-tih MMF, Međunarodna banka za obnovu i razvoj i Ministarstvo finansija SAD (a sintagma „Vašingtonski konsenzus“ ukazuje na to da je sedište svih tih institucija u Vašingtonu).

Najlakše ćemo to videti upoređujući Kinu sa nama, koji smo u potpunosti primenili tzv. vašingtonski konsenzus.

Juan kao kineska valuta ni u jednom trenutku nije bila precenjena. Obrnuto, povremeno je Kina optuživana da veštački obara svoju valutu kako bi obezbedila konkurentnost svoje privrede (koga interesuje može da pogleda moj tekst „Valutni rat“ u kome sam pokazao da ove primedbe sa zapada nisu osnovane). Postupanje Narodne banke Kine je uvek u sadejstvu sa vladom i predsednikom, odnosno parlamentom Kine i potpuno nepredvidljivo za strane investitore i međunarodne finansijske institucije. Naša NBS u potpunosti sprovodi politiku MMF-a i gotovo neprekidno je dinar precenjen u odnosu na strane valute, pre svega evro, USD i švajcarski franak, tako da su naši proizvođači zbog toga manje konkurentni na tržšitu i stranom i domaćem.

Carinske stope: Kina 2000. – prosečno 15,6% (raspon 5-40) i nema carine za robu koja se preradi/doradi, pa izveze, a 2010. – 9,8%. Naša carina je odmah 2001. oborena na prosečno 4,5%.
Od toga je u Kini poljoprivreda 2010. zaštićena sa stopom od 15,2%, a industrija 8,9%. Obično se kaže da mi ne možemo da koristimo kineska iskustva zato što je to ogromna, mnogoljudna zemlja, sa brojnim prednostima u odnosu na nas (ni to nije tačno, ali o tome na kraju). Dobro, ali onda smo morali 2001. godine znatno više da štitimo svoju privredu nego Kinezi, a mi smo oborili carinsku stopu na nivo koji je tri puta niži od kineske!

Privatizacija: Kina – nikakva do sredine ’90-tih, pa onda delimično insajderska. A u najvećoj meri nove investicije. Državna preduzeća (State Owned Enterprises – SOE) danas čine 30% privrede, mereno po vrednosti ukupne imovine. Među 12 najvećih preduzeća u Kini, koja su sva među 70 najvećih na svetu, sva su SOE. U Kini su sve banke uvek većinski u državnoj svojini, a kod nas preko 80% u rukama stranih banaka, a preko 90% u stranim i privatnim. Oblasti u kojima je u Kini država zadržala direktnu kontrolu preko SOE su: nafta, duvan, struja, telekomunikacije, metalurgija, transport, građevinarstvo i inženjering. Mi smo sve svoje ili prodali ili nameravamo upravo ovih dana da prodamo/damo u koncesiju (Aerodrom Beograd, PKB, Komercijalna banka i ponovo Telekom), ne računajući EPS (stanje u EPS-u zaslužuje jedan poseban elaborat, pa to ostavljam po strani).
Interesantno je da je Kina najveći proizvođač energije na svetu iz fotonaponskih panela i solarnih kolektora. Veoma ulažu i u proizvodnju struje iz vetra.

Kina je u poslednjih tridesetak godina vrlo kontrolisala budžetski deficit koji je bio ili u blagom plusu ili najčešće u minusu do 3% BDP, izuzev prošle godine kada je deficit porastao na nešto manje od 4%. Mi smo imali daleko veće budžetske deficite, koji su još uvek preko 3% BDP.
Inflacija u istom periodu u Kini je bila stabilno na oko 0-1%, osim kada je kriza i kada se premošćuje inflacijom nedostatak tražnje na tržištu, ali do 8% (2008/9). Naša inflacija je prelazila 10%, da bi danas bila na oko 3%.

Država se nigde nije povukla i planski dokumenti su od najveće važnosti. Srbija nema realnu strategiju razvoja koja se primenjuje ni u jednoj oblasti.

Kina je privukla i i dalje privlači ogromne strane investicije, ali sa jedinstvenim zahtevom da se transferiše tehnologija. Na taj način su investitori omogućavali (bili primorani) kineskim kompanijama da im ubrzano postaju konkurenti na tržištu. Kod nas su pogodnosti za strane ulagače po želji ulagača i bez bilo kakvih njihovih obaveza.

Kao što vidimo, Kina uglavnom nije prihvatila ništa od „istine Vašingtonskog konsenzusa“, osim niskog budžetskog deficita i niske inflacije, tako da se nezapamćeni rast BDP u istoriji koji je Kina ostvarila izvesno ne može tumačiti neoliberalnim konceptom. Mi smo primenili sve osim kontrole budžeta i inflacije i rezultat je da smo mi u periodu 2001-2017. ostvarili kumulativni rast od oko 40%, a Kina 300%. Pri tome smo u istom periodu došli do nivoa javnog duga koji je 150% veći od kineskog. Rasli smo sedam puta sporije od Kine, uprkos činjenici da smo upumpavali mnogo više stranih para u sistem nego Kina i sve to još uvećano, dodatno povećanom potrošnjom kao delimični generator rasta BDP, na ime vanredno jednokratno ostvarenih prihoda od privatizacije. Da zaduživanja i potrošnje na ime para od privatizacije nije bilo, Srbija uopšte ne bi ostvarila privredni rast. Toliko o neoliberalnom konceptu.

Najgore od svega je to što su G20 (19 najrazvijenijih ekonomija sveta i EU) na svom sastanku u Seulu novembra 2010. godine odustali od „Vašingtonskog konsenzusa“ i usvojili sasvim druge norme za rast svetske ekonomije. Ali su stare mere zadržale u praksi, kao idealne za neokolonizaciju i nastavile da ih preporučuju i primenjuju u državama u kojima to mogu. A među takvima se Srbija izdvaja svojim entuzijazmom da primeni sve što je izumitelj davno odbacio kao dokazano pogrešno.

„Još uvek živi komunizam“

Oni koji tvrde da kapitalizam nije pobedio i da je Kina dokaz da je, ako ne baš komunizam, onda svakako socijalizam i dalje živ, svoje stavove zasnivaju na sledećim činjenicama:

– Prema Svetskoj banci i njenoj metodologiji Kina je od 1981. godine do danas izvukla iz siromaštva (1,9 USD dnevno) 500 miliona ljudi (sveli su procenat siromašnog stanovništva sa 88% na 6,5%).
– Petogodišnji plan 2016-2020. predviđa da će još još 50 miliona biti izvučeno iz siromaštva.
Zanimljive su mere kojima će se to ostvariti (a zanimljivo je da niko u svetu uopšte ne dovodi u pitanje da će Kina rešiti problem koji je označila da je na redu za rešavanje): a) Preseljenjem 10 miliona ljudi koji žive u krajevima u kojima su klimatski ili hidrogeološki uslovi takvi da nije moguće racionalno ulaganje. Dakle, izgradiće ekvivalent 150% ukupnog stambenog prostora u Srbiji koji se uopšte koristi – za pet godina! (1,5 Beograda, 1,5 Novog Sada, Niša, Čačka itd.) samo za siromašne; b) Popravljanjem o državnom trošku stambenih objekata u oblastima u kojima ima smisla živeti, ali domaćinstva sama nemaju dodatna sredstva za poboljšanje kvaliteta stanovanja (naravno, to odmah znači manje poboljevanja, manji utrošak energije, kvalitetniji odmor itd.); v) Kod starih domaćinstava koja više nisu u stanju da obrađuju zemlju, a imaju inače dovoljno zemlje, unošenje iste u neku vrstu zadruga i dobijanje zauzvrat akcija tih zadruga, tako da mogu da ostvaruju prihod na ime dividende; g) Boljim korišćenjem postojećih sredstava (tu se misli na sprečavanje korupcije i većim kvalitetom menadžmenta koji upravlja tim sredstvima); d) Novim investicijama naročito u oblasti centralne i zapadne Kine (Kine koja nije uz obalu) uz naročito vođenje računa da se ulaže u oblasti u kojima žive nacionalne manjine.

U tom kontekstu planiraju da asfaltiraju 152.000 km puteva (nije greška u kucanju – sto pedeset dve hiljade kilometara) i poprave 1 milion km puteva – reč je o lokalnim putevima.

– Nadnica industrijskog radnika u 2016. je porasla preko 60% i sada je 3,3 USD ili 55.000 dinara mesečno.
– Od 2000. godine Kina je utrostručila prihod gradskih domaćinstva i duplirala prihod seoskih.
– Obuhvat obaveznog obrazovanja žele da podignu na 95%, sa 85%.
– Za glavne bolesti je sve besplatno, a za selo i siromašne je 95% sve besplatno.
– Mortalitet žena na porođaju (na sto hiljada porođaja) i smrtnost novorođenčadi (na hiljadu), uporedno: Kina 18/7,5, Evropa 16/8, SAD 24/6, Rusija 8/6 (5,1 januar 2017.) Kada se ima u vidu BDP po glavi stanovnika, koji je naravno znatno manji u Kini nego u SAD, onda je poređenje još više u korist Kine.
– Korišćenje sportskih objekata je besplatno, itd.

Dakle, zaista ima mnogo objektivnih pokzatelja koji dokazuju da se ništa od nabrojanog u Kini ne bi ostvarilo da vlast nije u centar svojih napora stavila rast životnog standarda građana. Snažno oslanjanje na tržište i konkurenciju, svakako, privatna inicijativa naravno, maksimalizacija profita – ali sve samo u krajnjoj liniji u funkciji rasta životnog standarda najvećeg broja građana Kine.

Metode su kapitalističke, ali je okvir opšta dobrobit koju kapitalizam niti poznaje niti ostvaruje sam po sebi.

 

Stvarno stanje

Ideologija koja oblikuje politiku Kine je etatizam koji se kontroliše, a njegova uspešnost meri time što u datim uslovima mora da daje najbolje ukupne rezultate. Mnogomilionsko članstvo KP Kine daje dovoljno širok okvir suštinskih rasprava, a inovacija Kine je u tome što je vlada „rasterećena“ strateškim planiranjem na jednoj strani i upravljanjem SOE na drugoj. Tako da onaj ko drži operativne poluge vlasti sprovodi politiku koja je usklađena i dogovorena izvan vlade, sa autoritetom predsednika Kine na čelu tog tima, a o SOE u ključnim odlukama i kadrovskim pitanjima brine takođe posebno telo (State-owned Assets Supervision and Administration Commission – SASAC).

Procesi su suviše komplikovani da bi vlada mogla istovremeno da se bavi i tekućim i strateškim pitanjima. Ono što je meni nejasno, to je zbog čega ovo ingeniozno strukturno rešenje nije u većoj meri analizirano i primenjeno u drugim velikim državama ili EU? U Ruskoj Federaciji donekle nešto slično postoji, kao kabinet predsednika, ali tu Putin više arbitrira između članova svog kabineta i članova vlade nego što postoji jasna podela ko se pre svega čime bavi. U SAD je podela sprovedena, ali potpuno izvan pravnog okvira. Tamo strateške odluke donose izvan državnih organa pripadnici tzv. “duboke države“, što je već na srednji rok veoma štetno.

Pored dobrog sistemskog okvira koji je izgradila, Kina veoma brižljivo vodi računa o kadrovima. Obično se komunistima pripisuje izreka da „su kadrovi sve“, ali postavite isto pitanje Goldman Saksu ili Katoličkoj crkvi, pa ćete dobiti približno isti odgovor.

Kina je razumela na vreme da je, pored brižnih saveta zapada, jedino stvarno „usko grlo“ koje može da uspori njen razvoj nedovoljan broj stručnih kadrova, pre svega tehničke inteligencije i na vreme su značajno podigli kvalitet svojih univerziteta (za potrebe kontrole kvaliteta sopstvenih univerziteta kreirana je „Šangajska lista“, koja je danas opšte prihvaćeno merilo rangiranja univerziteta u svetu), tako da su tu opasnost otklonili na vreme. Sada kada je privreda druga najjača ekonomija na svetu, znatno veći broj Kineza koji se školovao u inostranstvu, naročito u SAD, se vraća u Kinu, pa i tim putem Kina dodatno dobija vrhunske kadrove.

Vitalnost Kine se po meni ogleda pre svega u tome što se u njenoj javnosti i u vrhovima vlasti otvoreno govori o problemima koje ima ili pred kojima se nalazi. A oni su i brojni i ozbiljni. Pre nego što pređemo na kratka razmatranja najvažnijih problema, da se vratimo tvrdnji „da mi ne možemo da koristimo iskustva Kine“. Zašto ne možemo? Zašto nije moguće da sami promišljamo svoju makroekonomsku politiku, zašto ne preuzmemo iskustvo u kojim privrednim oblastima je dobro da bude državnog kapitala, zašto ne preuzmemo regulativu tržišta tako da se zaista obezbedi konkurencija itd. I kakve sve to veze ima sa veličinom države? Nema nikakave, samo je pitanje da li hoćeš da radiš u svom ili u tuđem interesu.

Kina se nalazi pred sledećim krupnim problemima: a) demografskim, b) ekološkim, v) stagnacijskim, g) bezbednosnim, d) energetskim, đ) dužničkim.

Demografski: Da bi obezbedila izlazak stotina miliona Kineza, građana Kine, iz siromaštva, bilo je nužno zaustaviti visoki natalitet i time omogućiti rast BDP po glavi stanovnika. Zbog toga je uvedena politika „jednog deteta“. Odnosno za drugo dete je bila potrebna saglasnost vlasti uz plaćanje velike nadoknade od strane roditelja. Kada je rast doveo Kinu u red srednje razvijenih zemalja – ka visokorazvijenim, omogućeno je građanima da imaju dvoje dece. U prvo vreme je mera bila primenjena na one roditelje koji su i sami bili jedinci, a onda je praćenjem statistike utvrđeno da nema nikakvog velikog pritiska u pravcu nekontrolisanog porasta trudnoća, pa je svima dozvoljeno da imaju dvoje dece. Naravno, ostaje činjenica da je Kina prilično staro stanovništvo i da će to imati uticaja na penzijski sistem u dužem vremenskom periodu. Prednost Kine, u odnosu na zapadna društva koja takođe stare, recimo Evropa više od drugih, je u tome što Kinezi imaju ličnu štednju na visokom nivou i što su porodične veze veoma jake (uprkos čestoj ogromnoj fizičkoj udaljenosti roditelja i dece). To su dva „sigurnosna jastuka“ koja će ublažiti realno otežane penzijske dane za znatan deo starijih u Kini. Naravno, sama Kina do sada nije koristila ništa od mera nestandardne monetarne politike, pa u najtežem periodu i to ima na raspolaganju. Problem je ozbiljan, ali ne treba verovati u relativno česte napise o tome da će to pitanje „slomiti Kinu“.

Ekologija: Kineska vlada je zaista u borbi da smanji pre svega zagađenje vazduha, ali naravno i voda i zemljišta. Budući da se najrazvijeniji deo Kine nalazi uz okean, zagađenje u kobinaciji sa vlažnošću predstavlja ogroman problem. Mere koje se preduzimaju su: 1. Zatvaranje svih velikih zagađivača, 2. Razvoj obnovljivih izvora energije, 3. Nakon uvođenja sankcija Rusiji povodom Ukrajine, došlo je do ubrzanog rešavanja dodatnog snabdevanja Kine gasom iz Rusije, tako da bi do 2020. godine Kina trebalo da dobija 180-200 milijardi kubika godišnje, što je jednako ukupnim količinama koje je Rusija isporučivala Evropi pre sankcija (došlo je do saradnje na mnogim poljima, ali je to druga tema), 4. Povećanje energetske efikasnosti. Aktuelni problem sa kojim se Kina suočava u ovoj oblasti je u nepoštovanju naredbi vlade o zatvaranju fabrika koje zagađuju okolinu. Samo u jednoj oblasti inspekcija je utvrdila da se odluke ne poštuju u 33 slučaja. Dakle, mora se veoma pooštriti odgovrnost lokalnih organa vlasti da sprovode naloge centralne vlade. I ovo je dug proces, zato što razvoj neprekidno traži još više energije i nije jednostavno tom brzinom razvijati energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije i istovremeno odustajati od uglja i nafte. To se svuda zove „energetski bilans“ – tražnja za energijom koju diktiraju privreda i građanstvo mora biti zadovoljena.

Stagnacija: Veliki broj zemalja se u svom razvoju u jednom trenutku, pre nego što su postale visokorazvijene zemlje, zaustavio. Obrnuto, mali je broj onih koji je „probio“ tu barijeru. Za Kinu je možda najvažniji primer Japana, koji je imao visoke stope rasta do kraja osamdesetih, a od tada stagnira više od 25 godina. Kina je sasvim svesna tog problema i veoma vodi računa da se, na jednoj strani, što brže okreće proizvodnji koja ima veću dodatu vrednost i na drugoj strani, da izbegne zamke spoljno-trgovinskog ograničenja rasta koji je zaustavio Japan. Ono što je tu najvažnije razumeti, Kina ima ogromne unutrašnje resurse mogućeg povećanja tražnje, na kojoj osnovi su moguće visoke stope rasta (ne više 10%, ali između 5-6%) i u uslovima nametnutog protekcionizma SAD ili nekih drugih zemalja zapada.

Bezbednost: Kina od 2000. godine izrazito povećava izdvajanja za vojsku. Uništavanje ambasade u Beogradu 1999. godine i sama agresija NATO na SRJ bez međunarodnog pravnog osnova, izvesno su snažno doprineli tome da je vojni budžet Kine danas 12 puta veći nego 1999. godine. Ako merimo po snazi kupovne moći, onda je vojni budžet Kine na oko 50% vojnog budžeta SAD danas. A ako od vojnog budžeta SAD oduzmemo troškove ratova i održavanja silnih baza po svetu, koje troškove Kina nema i ako ga umanjimo za korupciju koja u vojno-industrijskom kompleksu SAD caruje, onda su ti budžeti sasvim približni. Važno je razumeti da SAD više uopšte nemaju realno značajnu prednost u modernizaciji vojske u odnosu na Kinu i da tvrdnje kako je njihov budžet neuporedivo veći, osim u nominalnom iznosu, suštinski nisu tačne.

Tome treba dodati i ubrzano naoružavanje Kine najsavremenijim oružjem kupljenim od Rusije. Naime, nakon uvođenja sankcija Rusiji od strane zapada 2014. godine, Kina je veoma mudro shvatila da je kratkoročno možda isplativo biti na strani zapada, ali da su u slučaju sloma Rusije oni sledeći i veoma je ekonomski podržala Rusiju, pored toga što je oštro osudila sankcije. Za uzvrat je od Rusije dobila bukvalno poslednju reč tehnike i tehnologije u raznim sredstvima naoružanja. Na taj način Kina je bitno smanjila tehonološku prednost SAD i trenutno su u toku obuke posada oficira Kine u Rusiji, kako bi bili potpuno spremni da tu složenu vojnu tehnologiju i oružje optimalno koriste.
Na unutrašnjem planu, Kina je sasvim svesna informativnog i propagandnog rata koji zapad neprekidno primenjuje i čvrsto drži stvari pod kontrolom. Primera radi, donela je odluku da iz svih finansijskih operativnih sistema banaka izbaci IBM tehnologiju. Ili, svim SOE je zabranjeno da koriste strane konsultante (podrazumeva se da je ovakvim merama prethodio razvoj sposobnosti Kine da ima svoje softvere i računovodstveno-finansijske stručnjake).

Tibet je povezan železnicom sa Pekingom, a i većinu stanovništva sada čine Kinezi. I Tibet više nije tema preko koje SAD pokušavaju da destabilizuju Kinu. To su sada Južno kinesko more i Severna Koreja.

Pitanje Južnog kineskog mora je značajno i zbog rezervi nafte. Naime, tu se rezerve nafte procenjuju na 1/3 ukupnih rezervi koje Kina ima.

Rešenje problema, a on je objektivan, lakše će se naći u direktom dijalogu zainteresovanih država (Filipini i Vijetnam), s obzirom da Kina ima svest da na neki način mora uvažiti i interese tih država.

Pitanje Severne Koreje i razmeštanja dodatnih snaga SAD su najveći bezbednosni problemi koje Kina ima.

Za nas je najpoučniji odnos Kine prema svom teritorijalnom integritetu. Ko to dovodi u pitanje, poznato kao „jedna Kina“, taj je neprijatelj i sa njim nema nikave saradnje. Isti stav je bio i dok je Kina bila siromašna i on je temelj politike bez obzira na bilo kakve spoljne okolnosti. Uporedite to sa našom „oduševljenom“ saradnjom sa 22 države EU i SAD i Velikom Britanijom koje su priznale tzv. nezavisno Kosovo.

Dugovi: Energetiku sam ostavio po strani zato što je nešto već rečeno, a ostalo je previše komplikovano za ovu vrstu rasprave. U vezi dugova želim da vam ukažem da je česta priča u zapadnim medijima kako su kineska privreda ili Kina uopšte, „pred kolapsom“, potpune besmislice. Ja to pratim 20 godina i svake nedelje se predviđa slom bankarskog sistema Kine „koliko sutra“. Ali problema zaista ima. Ukupan dug u Kini (sabira se i privreda i finansijski sektor, lokalna samourava, građani i država) je oko 270% BDP. To je nešto ispod proseka za najveće ekonomije sveta. Istovremeno je štednja u Kini na 180% BDP što je neverovatno mnogo u odnosu na najrazvijenije države. Finansijski sektor stoji sasvim dobro, građani odlično, privatni sektor u privredi je zadužen sa 30% BDP što je odgovarajuće, država je mnogostruko manje zadužena nego razvijene države. Lokalni nivo je zadužen više nego što je poželjno i kod zaduženosti SOE zaista postoji problem. Naime taj dug je negde oko 140% BDP.

Kada govorimo o dugu lokalnih zajednica (oko 40% BDP) onda treba reći da je jedan deo tog duga suštinski nelegalan. Naime, lokalne zajednice ne mogu da se zadužuju više nego što im odobri Ministarstvo finansija. Da bi to izbegle, one su osnivale preduzeća koja su se zaduživala, a za koja se „prećutno“ znalo da iza njih stoji lokalna vlast. Rizik naplate tog duga će se verovatno prebaciti na poverioce, ali svakako predstoji povećanje finansijske discipline na lokalnom nivou. Druga mera je poreska politika koja će poboljšati mogućnost vraćanja kredita. Treća je razvoj tržišta lokalnih hartija od vrednosti, koja bi trebalo da apsorbuju znatan deo „sivih“ finansijskih transakcija koje prelaze danas 40 milijardi dolara. Nešto će se sigurno i reprogramirati, što uz obezbeđenje rasta i u narednoj deceniji, znači konačno rešenje ovog problema.

Dug SOE je kritičan i tu se preduzimaju mere restrukturiranja. Ali i bankrotstva. Tako je na primer, kao nerantabilne, Kina zatvorila pogone proizvodnje čelika kapaciteta 44 miliona tona godišnje (da bi bilo jasnije, naša železara Smederevo ima maksimalni kapacitet od oko 2,3 miliona tona). Opredeljenje za restruktiriranjem je opravdano (ne prvo prodaja ili bankrotstvo) i ekonomski i društveno. Osnovna prednost kineskih preduzeća koja su prezadužena je u tome što ona duguju državnim bankama. Otuda je isključena mogućnost da neki poverilac, vodeći računa samo o svom kratkoročnom interesu, zahtevom za naplatom potraživanja blokira proces restrukturiranja.
Najteži deo tog procesa je sagledavanje konkurentnosti proizvoda koji preduzeće treba da plasira na tržištu. Ne samo danas, nego i u sagledivoj prespektivi. Ima smisla pomagati samo ona preduzeća koja mogu da kasnije izdrže tržišnu konkurenciju. Drugi korak je definisanje odgovarajuće investicione strategije. Pa zatim definisanje menadžmenta i odgovarajućeg organizacionog oblika. I tek na kraju dolazi pitanje restrukturiranja samih dugova i smanjenja broja zaposlenih, što se kod nas jedino podrazumeva pod „restrukturiranjem“. Jedan deo dugova će se svakako otpisati, jedan konvertovati u kapital, sigurno značajan deo reprogramirati na 10 i više godina.

Problem je danas savim rešiv, a svakako veoma bolan za mnoge sredine, ali on ima potencijal da stvarno uzdrma ceo sistem ako bi se nastavilo zaduživanje. U Kini se već uveliko radi na saniranju ovog problema.

Umesto zaključka

Kina nije ni kapitalistička ni socijalistička zemlja, uprkos vladajućoj Komunističkoj partiji. Ona je okrenuta jačanju države i povećanju standarda što većeg broja svojih državljana. Kada čujete u zapadnim medijima da se Kina suočava sa velikim problemima, budite sigurni u dve stvari: problemi su znatno manji nego što se tvrdi i nadležni već rade na njihovom rešavanju. Kinu nije moguće kopirati, ali je od nje moguće mnogo toga naučiti.

About Branko Pavlović