Šta sve Vučić ne zna i/ili ne želi da vidi

U razgovoru na TV Pink 30. oktobra 2017.godine g. Vučić je demonstrirao veoma nizak nivo razumevanja političkih odnosa, a naročito međunarodnih odnosa.

Njegova misao se zasniva na netačnim uvidima, a njegovi zaključci su prosto plitki. Vučić opiše neko po nas negativno postojeće stanje i proglasi da je ono večno. Ili odluku Međunarodnog suda pravde u pogledu deklaracije o nezavisnosti tzv. Kosova prikaže sasvim neistinito u korist secesionista i onda kao veliku državničku dilemu postavi stvari ovako: pošto je sve već nemoguće u pogledu Kosova šta nam valja činiti.

U ovom tekstu govorim o stvarnosti koju Vučić ne vidi:

1. Promene u političkoj sferi SAD koje vode ka odustajanju Amerike od intervencionističke politike u međunarodnim odnosima,

2. Jačanje – ekonomsko i vojno – Kine, Indije i Rusije, kao najvažnijih država koje nisu priznale secesiju i uticaj te činjenice na Srbiju,

3. Promene unutar EU i promene u pojedinim državama članicama EU koje sve do jedne idu u pravcu odustajanja, ili od priznanja secesije, ili od politike koja je bila oslonac  agresiji 19 članica NATO-a na našu zemlju,

4. Domašaje odluke Međunarodnog suda pravde.

Unapred se izvinjavam što će tekst biti duži, ali šta ću kad neko ko je Predsednik  Srbije toliko ne zna. Važno je  makar najveće zablude razjasniti.

1. Amerika

Iz našeg ugla posmatrano, trajnog rešenja pitanja Kosova i Metohije, nema značaja da li će Tramp uspeti da pruži neki otpor dubokoj državi u SAD ili neće. On je na vlast došao obećavajući, između ostalog, da će odustati od intervencionizma u spoljnoj politici i da će se vratiti konceptu nacionalne države „Amerika prvo“.

To što on odustaje od svojih predizbornih obećanja, nikako ne znači da su građani Amerike od toga odustali.

Trenutno su u poodmakloj fazi dva procesa. Stiv Benon, glavni ideolog politike koja je Trampa dovela na vlast, je napustio Belu kuću. Zato da bi mogao da se posveti okupljanju i artikulisanju onih snaga u Americi koje nisu i neće odustati od politike koja je pobedila na prethodnim izborima. To praktično znači da će Benon za predstojeće izbore u novembru 2018.godine, kada se bira ceo Kongres i trećina Senata, pripremiti kandidate nezavisno od volje Republikanske partije. A to dalje znači da će Republikanska partija imati izbor: ili da dogovore kandidate sa Benonom, u kom slučaju duboka država gubi bitan oslonac, ili rizikovati da na svakom mestu pored njihovog kandidata bude kandidat Benona, sa dobrim izgledima – ili da ih potuče, ili da se glasovi Republikanaca raspu i da pobedi kandidat Demokrata.

Benon se za ovakav potez opredelio zbog toga što se pokazalo da i u Senatu i u Kongresu sede političari koji ne slušaju građane nego duboku državu. Bez kadrovskih promena, ni stvarne promene u politici Amerike nisu moguće.

Na drugom kraju političkog spektra je Berni Sanders. Po svim istraživanjima trenutno daleko najpopularniji političar u Americi. On je još mnogo dalje i ubedljivije otišao od Benona. Napravio je organizaciju „Naša revolucija“ koja intenzivno radi na pripremanju njihovih kadrova i logistike za izbore 2018.godine, sa izuzetno velikim šansama da, ili preuzmu rukovodstvo u Demokratskoj partiji, ili da istaknu svoje kandidate i potuku Demokrate u većini izbornih jedinica.

Amerika uveliko ide putem preokretanja Republikanske i Demokratske partije ka želji i volji građana Amerike, ili ka formiranju četiri ravnopravne partije. Pored dve već postojeće i grupacija oko medija Brajbart koji je odlučujuće doprineo pobedi Trampa sa Benonom na čelu i Naše revolucije sa Sandersom na čelu.

Kada saberemo one koje podržavaju Benona i Sandersa, a obojica su izrazito protiv intervencionizma u spoljnoj politici Amerike, bez obzira na njihove međusobne razlike po drugim pitanjima, onda vidimo da je to oko 70% biračkog tela koje izlazi na izbore. U celom biračkom telu je to i više, pošto je neverovatno da se neko divi politici duboke države, a da ne glasa.

Za nas u Srbiji je sasvim svejedno koji će se scenario u Americi dogoditi, pošto u svim varijantama spremnost Amerike da interveniše izvan svojih granica, ili bitno opada, ili nestaje. Za nas je važno da razumemo da su te promene već u toku i da će se njihovi opipljivi rezultati pokazati, ili u naredne tri godine, ili u narednih sedam godina, a za deset sasvim sigurno.

Za deset godina, SAD neće biti spremne da ratuju ni za Berlin (figurativno rečeno, pošto niko ni ne misli da ugrozi Berlin), a ne za  neku Prištinu koje se više niko neće ni sećati.

Ono što zabrinjava je činjenica da Vučić sve ove procese koji su više nego vidljivi, koji su već u razvojnoj fazi, uopšte ne uočava. On o sadašnjem stanju govori kao da je ono večno, a o nadolazećim promenama u SAD, koje su neminovne, ne govori uopšte.

2. Kina, Indija, Rusija

Namerno sam odredio ovakav redosled, zbog toga što se u našoj javnosti pretežno  Rusija prikazuje kao mogući oslonac Srbije. A to nije tačno. Sve ove važne, moćne i velike države, nisu i neće priznati secesiju.

Kada pogledamo razvoj Kine i Indije i uporedimo ga sa razvojem Amerike, dolazimo do zaključka da će u narednih 10 godina ekonomska snaga Kine i Indije u zbiru biti za četvrtinu veća od obima ekonomije Amerike (ako poredimo nominalno – to znači najpovoljnije po Ameriku). Ako poredimo po realnoj kupovnoj moći, onda će te dve ekonomije biti duplo veće od američke. Ako tome dodamo i Rusiju, onda je to 2,3 puta više.

Poređenja radi, 1999.godine američka privreda je bila tri puta veća od zbira ekonomija Kine, Indije i Rusije. Tri puta veća, a koliko sutra će biti više nego dva puta manja.

Da li iko sumnja, da se ovakva promena na ekonomskom planu neće odrazati na promenu u međunarodnom političkom uticaju? Već za samo 10 godina, da se ništa drugo ne promeni, svi koji nisu priznali secesiju će biti još mnogo važniji u međunarodnim odnosima nego danas. A oni koji su priznali će biti slabiji.

Rusija je već danas vojno jača od Amerike. Konzervativno mereno – jednake snage kao Amerika. Ako vojnu moć Kine i Rusije posmatramo kao jedno, a prema usaglašenoj spoljnoj politici Kine i Rusije to je sasvim legitimno, onda su oni već danas bitno  vojno jači od SAD. Za deset godina, obzirom da i Indija i Kina i Rusija snažno podižu ulaganja u vojsku i veoma blisko sarađuju, što za rezultat ima veliko ubrzanje u modernizaciji ovih armija, taj blok će biti daleko vojno nadmoćiji od Amerike.

Poređenja radi, 1999.godine vojska SAD je bila jača od zbira kapaciteta modernih borbenih sredstava Rusije, Kine i Indije.

Dakle, na međunarodnom planu najdalje za deset godina, a proces je takođe uveliko u toku i više nego vidljiv, naši strateški saveznici će biti dominantni u svetu, a strateških protivnika ili nećemo imati (procesi unutar SAD) ili će biti mnogo manje zainteresovani za Prištinu, a svakako će biti neuporedivo manje uticajni u međunarodnim odnosima nego što je to danas.

Ništa od ovoga Vučić ne vidi. A izvesno ga  nikada  niko nije čuo da o ovim činjenicama govori.

3. Promene u Evropi

Najlakše je u objašnjavanju krenuti od Španije. Ona je 1999.godine učestvovala u agresiji na našu zemlju. Već 2008. nije priznala secesiju. A da li iko može da zamisli da Španija ponovo učestvuje u nekoj vojnog kampanji protiv nas? To je naravno već 2017.godine sasvim nemoguće.

Austrija se približava trenutku kada će na vlasti biti one snage koje su se oduvek protivile secesiji KiM. Uopšte nije nemoguće zamisliti već za 4 ili 6 godina da Austrija povuče priznanje tzv. Kosova.

Isto važi za Francusku. Ali čak i da ne povuče priznanje, politička klima u Francuskoj je takva da je sasvim isključeno da bi Francuska za 5 ili 10 godina bila spremna da interveniše na strani Prištine. Isto važi i za Italiju, Holandiju, pa čak i za Nemačku.

Sama EU najverovatnije neće postojati za 10 godina, ali će odnosi u njoj i ako opstane biti takvi da EU više nije faktor u međunarodnoj politici.

Ukratko, ceo koncept koji je omogućio napad na nas 1999.godine i uslovio nezakonita priznanja secesije 2008.godine, se na naše oči raspada. I taj je proces nepovratan. I upravo suprotno, trenutno stanje o kome  Vučić govori je u svojoj silaznoj putanji i ide ka svome kraju. Procesi su na svim poljima nezaustavljivi.

Otuda je danas u Srbiji  jedino racionalna rasprava o tome šta treba raditi u susret procesima koji će osnažiti puni suverenitet Srbije, u  ovoj godini, u narednih 5 godina itd.. Ako uvažavamo realnost, onda uopšte nije tema odricanje od teritorijalnog integriteta zemlje, niti bilo kakvo popuštanje secesionističkim zahtevima. Vučićev intelekt ne dobacuje do ovih relativno jednostavnih racionalnih zaključaka i to je ono što brine.

4. Odluka Međunarodnog suda pravde

Sud je izričito naveo da:

–   nije odlučivao o pravu KiM na samoopredeljenje koje bi se ostvarilo secesijom, pošto mu takvo pitanje nije ni postavljeno,

–   nije Skupština KiM kao privremeni organ uprave u skladu sa rezolucijom uopšte donela bilo kakvu deklaraciju o nezavisnosti, pa da stoga nije ni povređena rezolucija 1244 SB UN,

–   su deklaraciju doneli građani koji su u tekstu deklaracije sami sebe označili kao predstavnike albanskog naroda na Kosovu,

–   shodno tome nije suprotno međunarodnom pravu da neka grupa ljudi donese neku deklaraciju o bilo čemu, kao svoje pravo na izražavanje mišljenja, pa ni deklaraciju o nezavisnosti Kosova.

Koliko je Vučićev stav o nekim trajnim negativnim posledicama ove odluke netačan, vidi se posredno iz daljih napora zapada koji je priznao secesiju da pravno uobliči tzv. nezavisnost: Briselski sporazumi, promena Ustava Srbije, ukidanje Rezolucije 1244 SB UN. Da je sud sve to već presudio, ništa im od svega pobrojanog ne bi bilo potrebno.

Moguće je da nisam pobrojao ni sve najvažnije teme u kojima Vučić nema sposbnosti da ih razume, ali se negde ipak mora staviti tačka. Naravno, sasvim je moguće da Vučić sve to radi namerno, ali u politici to nije neka velika razlika. Objašnjenje je u tom slučaju sasvim drugačije. U prvom slučaju  je ignorant, a u drugom moralni patuljak. Ali su stavovi koje iznosi u oba slučaja duboko pogrešni.

 

fotografija preuzeta sa: http://pink.rs/vesti/11644/vucic-odlucan-necu-dozvoliti-nikome-da-ugrozi-bezbednost-srba-video

About Branko Pavlović