Suočavanje sa imperijom – sad kao nekad

U ovom tekstu želim da podelim sa čitaocima neke asocijacije koje sam imao čitajući knjigu Teodore Toleve „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albnaske nacije 1896-1908“. Knjigu, koja je ujedno doktorska disretacija Teodore Toleve, inače toplo preporučujem.

Ne samo da po prirodi istorijskog proučavanja imamo pred očima sliku „nekad i sad“, nego u ovom slučaju i obrnuto – sada je kao i nekada.

Autorka analizira tajna dokumenta o planiranju Austrougarske da pojača svoj uticaj na Balkanu, nakon očekivanog povlačenja Otomanskog carstva, preko ostvarenja protektorata nad nekom budućom Albanijom. A to opet nije moguće ako Beč ne utiče na stvaranje albanske nacije.

Neformalno, ali politički veoma moćno telo planira i sprovodi ovu akciju u decenijskom periodu, na čelu sa ministrom spoljnih poslova Austrougarske, koji je realno drugi čovek posle cara.

Prva asocijacija

Austrougarska kao svoje ciljeve određuje: zauzeti deo teritorija koje pripadaju Otomanskom carstvu bez vojne intervencije, kada dođe trenutak za to, izbaciti Italiju iz igre oko istih teritorija, sprečiti Srbiju, Crnu Goru i Bugarsku da se šire na jug i zapad, a time posredno sprečiti širenje ruskog uticaj na Balkanu.

Jednom rečju, pripremaju se da „vedre i oblače“ u širokom zamahu evropskim odnosima u veku koji dolazi – samo ne osećaju nikakvu opasnost za samu Austrougarsku. Dve decenije pre potpunog kraha, da se više nikada ne sastavi, Austrougarska nema nikakvu samosvest da istorija ide tokom kojim će je razoriti više i teže nego i Tursku i Srbiju i Crnu Goru i Rusiju i Italiju.

Tako i danas EU, a dobrim delom i SAD. Ponašaju se, planiraju, sprovode aktivnosti, kojim žele da uspostave dalju kontrolu za buduće vreme, gotovo u svakom uglu sveta, a ne vide da njima samima ističe istorijski rok trajanja. Makar u smislu toga da su odlučujući faktor u međunarodnim odnosima, kada je SAD u pitanju, a EU je bukvalno veoma blizu da podeli istu sudbinu kao Austrougarska pre sto godina.

To je osnovna mana imperija. Izuzetno su opasne, veoma uporne i dovitiljive, naravno sasvim bezočne i beskrupulozne u izboru sredstava koja koriste kada treba nekoga da pokore ili razore. Istovremeno slepe i glupe u sagledanju sopstvenih temelja koji se ljuljaju. Carevine to ne vide. Toliko su sigurne u moć sile i manipulacije, da sve drugo zanemaruju. A kako narod ispravno kaže: „tiha voda breg roni“. Ni danas, kao ni nekada, imperije to ne vide i ništa ne preduzimaju u tom pogledu.

Druga asocijacija

Bez obzira što se krajem 19. veka Aleksandar Obrenović, a prethodno i njegov otac Milan, potpuno vezuju za Beč i podastiru sve interese Srbije bečkom dvoru na slobodno raspolaganje, Beč Srbiju i Srbe vidi samo i isključivo kao opasnost svojim imperijalniom pretenzijama. I samo u skladu sa tim viđenjem preduzima korake na Balkanu uvek, uporno i dosledno, protiv svakog srpskog interesa.

Nema toga što vladajuća elita Srbije može da uradi da bi se zapadni vladari umilostili. Kako pre sto godina i više, tako i danas. Ideja da se diplomatijom mogu stvari rešavati sa imperijama razbija se o dokumentovane tvrdnje iznete u ovoj knjizi na tako ubedljiv način, da od tih salonskih stavova, tako dragih našoj akademskoj eliti, ne ostaje ni kamen na kamenu.

Srbija, pa onda naravno ni Srbi, ne smeju da budu subjekt. Mi možemo da budemo gomila jeftino plaćenih potrošača, što bi za imperiju, umišljenu kao EU, ili stvarnu kao SAD, bilo idealno, a može da se toleriše i da gladujemo u brdima daleko od Dunava i glavnih saobraćajnica. I to je jedini izbor koji smo imali kao ponudu pre jednog veka i jedini koji nam se nudi danas na putu „evroatlantskih“ integracija.

Otuda borba naših pradedova i čukundedova za slobodu, oslobođenje i ujedinjenje nije nikakva greška zbog neshvatanja istorije i sveta, nego je duboko racionalno sagledavanje puta kojim se mora ići da bi se zla sudbina izbegla. I u daleko težim uslovima od ovih koji su danas, oni su u tome sasvim uspeli. Baš zato što je odluka bila racionalna.

Treća asocijacija

Ceo državni projekat Austrougarske, kako da se domogne teritorija na Balkanu bez vojne intervencije, donela je potpuno neformalna grupa ljudi koju ustav nije poznavao. Na visokim državnim funkcijama, ali sasvim izvan znanja parlamenta, vlade, pa čak i ministra vojnog (uključivanog po potrebi). A ceo državni aparat po tim nalozima postupao je kao da dolaze od instance koja je ovlašćena da upregne državu za svoje ciljeve.

Danas bismo rekli: „duboka država“.

Austrougarska je u to vreme bila monarhija po svojoj suštini apsolutistička, a koja je želela da se prikaže kao ustavna monarhija. Ali nezavisno od državnog uređenja, proklamovanog ili stvarnog, rad i postojanje „duboke države“ vezani su za imperijalnu politiku i sasvim je nevažno da li je reč o monarhiji i kakvoj, ili o repblici kakva je Amerika. Imperija zahteva sistem koji ne poznaje granice koje pravo nameće. Otuda su imperije, inače pune govora o „ljudskim pravima i civilizacijskim tekovinama“, zakonito zasnovane na diktaturi, despotizmu, odsustvu svake stvarne kontrole vlasti.

Hitler je recimo pokušao da pravila „duboke države“ pretoči u objavljene zakone. Da tajna pravila postanu javna. Naravno da se posle tog iskustva odustalo od toga da brutalnost sistema bude vidljiva. Nakon rušenja kula u Americi ponovo se delovi pravila „duboke države“ pretaču u objavljene zakone, ali se to ublažava vodećim medijima koji ne dozvoljavaju da građanin uopšte bude svestan toga šta je doneto kao zakon. I do koje mere je ustavni položaj građana derogiran.

Da zaključim: imperija je nesposobna da sagleda, a time i da spreči sopstveni krah, ona nužno funkcioniše kao „duboka država“, što će reći kao protivustavna sila, i sa njom nema dogovora. Bilo da ste Srbija, bilo da ste Rusija ili Kina. Dogovor je, u najboljem slučaju, samo kupovina vremena, dok imperija ne oslabi, a sopstvena država ne ojača.

Kažem vam, odlična knjiga! Nadam se da ćete vi imati i plodotvornije asocijacije. Ona to zaslužuje.

About Branko Pavlović